Почетна

 

Поштоване колеге,

Замољен сам да говорим на овом скупу, између осталог, речима „ти волиш да говориш“. Прихватио сам, али не из тог разлога, већ због чињенице (коју о мени знају сви који ме познају) да бескомпромисно презирем малограђанштину свих врста, а понајвиш њене постулате „Ћути да се не замериш“ и „Зашто да то урадим ја кад може неко други“. Е, па, ја могу увек и није важно колико кошта, јер је то морални став, без обзира што се можда и овде неће некоме свидети, а он је супротан ономе који описује Андрић, наводећи улогу високог султановог званичника чији је задатак био само да потврђује и одобрава оно што је султан рекао. Тај се функционер зове евет ефендија (на турском је евет- да, тако је; што у последње време многи разумеју јер су модерне турске серије). Нажалост, имамо и ми евет ефендије увек спремне да аплаудирају и повлађују.

Разлог због ког сам одмах прихватио чланство у овом удружењу и што сам прихватио да ово данас говорим, било је моје убеђење да ће ова групација дати могућност да се принципијелно, са поштеном жељом, заложимо за бољитак просвете, а тиме и друштва у целини. То сам мислио стога што нико боље не види и не разуме стање у просвети од оних који је оперативно воде. Не стратешки (то ради неко други), већ оперативно. Дакле, нико боље од нас не види проблеме, нико не може имати делотворније идеје и нико не може дати правце могућих решења као ми. Нико не може боље да увиди неке ствари које у Закону, Правилницима и другим документима не функционишу како треба „на терену“ и да предложи како да се то промени.

Такође, био сам убеђен да третман и статус људи који спроводе најзначајнији сегмент друштвене репродукције (опет морам да се оградим – не биолошке, која, иначе, нама просветарима не иде на руку) буде правичније решен. Иако те ствари личе на синдикалне, оне се не могу тако посматрати зато што њихово решавање побољшава цео просветни систем, јер тај систем није фирма и није му циљ профит. А ако у том систему ствари нису постављене како ваља и ако су ослоњене само на ентузијазам или, пак, слепо послушништво, он се мора урушити, пре или касније. Директори школа нису директори јавних предузећа или привредних фирми који су бирани по принципу заступања интереса политичких групација или власника који их бирају, већ су то најугледнији и најпоштованији људи из педагошких колектива, дакле оних који стварају друштво какво ће бити за десет или двадест година. Ако држава сад те људе не подржи и не оснажи, већ их стави у положају дежурних криваца, добро засеца грану на којој седи. А ако нас тера да морамо да се, како нам некад кажу, „сналазимо“ као менаџери, иза чега стоји најчешће чињеница да морамо да шверцујемо, ситуација се и у моралном смислу урушава. При томе, дреге моје колеге, држава, да би поштовала себе и просветни систем, мора да поштује директоре школа. Ко да у друштву буде поштован, ако не ми и рецимо лекари. А да ли смо поштовани ако новчано није вреднован наш рад, наш став, ми као друштвени путокази за стотине хиљада родитеља и ђака? А да ли смо поштовани ако сви имају право да забушавају, да се буне, да упере прстом на нас бранећи тако своје право на нерад, ако имају право да се обрушавају на нас, а ми немамо ни право, ни инструменте да реагујемо? Ја хоћу да верујем да држави требају јаки, морални и храбри директори, спремни да друштву дају најбоље од себе, али онда држава мора да их подржи и да им се одужи. А ово удружење, очито, мора поставити захтеве .

Ево примера неких лоших решења које бисмо, по мени, морали да мењамо:

Држава каже да ће чувати радно место директору, али само први мандат. Да ли то значи, поштоване колеге, да држава каже да директор не би требао да се кандидује за други мандат? Да не би требало да директор буде неко ко је већ био један мандат - „дај да проба и неко други“. Да ли то држава мисли да директор не ваља у другом или неком наредном мандату? Па ми, који радимо овај посао, знамо да је први мандат тек сналажење и учење, а да директор постаје парви способни оперативац, спреман за све врсте послова, управо кад крене у други мандат. И, сад, узмите ситуацију да из неких разлога директор не би више да ради тај посао, било да је схватио да није дорастао новој ситуацији, да се разболео, да су му се промениле породичне или неке друге околности због којих не може више квалитетно да ради овај посао и да је најбоље и по школу и по њега да не буде више директор. Да ли ће он поденети оставку? Па неће. Не може. Како да поднесе оставку кад тиме у ствари даје себи отказ и иде на улицу, у годинама кад није једноставно тражити нови посао. А да му је радно место сачувано била потпуно другачија ситуација. И иначе, због чињенице да је на радном месту које му не оставља одступницу, неће предузимати ни радикалније захвате за које је сигуран да школи доносе бољитак, али њему непопуларност. Зато стално има осећај мачке притеране уз ћошак. Дакле, држава је увела контрапродуктивно решење.

А сад су још ту и нови захтеви који се тичу стандарда, директорског испита, нових закона у многим областима... Нових 29 стандарда говоре да директор треба да буде способан да у себи обједини енциклопедистичка знања и способности више људи, односно да буде прави суперхерој (да ли одмах да набавимо бетменов и суперменов костим?), за разлику од наставника који полажу лиценцу тако да сви то, у принципу, прођу, изузев ако нису баш ибацили ђака кроз прозор или уместо хемије предавали географију, показујући да ни интуицијом не могу назрети значење речи методика наставе.

Онда, ми имамо обичај да се, када се питамо, патриотски понашамо према својој струци, па ако се, рецимо, пита историчар, онда ће све морати да буде у историјско, ако се пита математичар, ништа неће смети да прође без рачуна, а ако се пита комуниколог, неће уопште бити важно да ли у излагању наставника има материјалних грешака, већ каква је кoмуникација са ђацима. Наравно, држава мора да постави општи ниво знања и из историје и из математике, без обзира на струку ђака и не треба да претера, али, исто тако, не треба у име психологије или нечег другог - све друго, а не оно што је есенција дате образовне групе.

Шта је са ванредним ученицима који имају право да се школују бесплатно, а нама нико неће да плати за то? Не, нисмо ми против уставног принципа да сви имају право на бесплатно школовање (па ни наши редовни ђаци се школују бесплатно), али ко ће нама да плати да бисмо долазили суботом и недељом да држимо консултативну наставу, ко ће нас директоре да правда што терамо наставнике на нешто што немамо право.

И тако даље и тако даље .........има много питања...

Ја сам прошли пут реаговао не на стратешко излагање помоћника министра него на вас – колеге, јер уместо да постављамо питања која се нас тичу, ми се бавимо стратешким стварима, композицијом датог дела министарства, шта они намеравају да раде, шта ће бити 2020., да ли се васиона шири или скупља итд... Он, човек, прича оно што га питамо, али ми смо ти који неће да питају оно што треба. Не кажем да и ту нема питања на која треба добити одговор, али има много хитнијих и много тежих. Ми смо ти који нећемо да се замеримо и питамо претпостављене о нашим правима и захтевима, не реагујемо нпр. на један од предлога да нам плата буде мања него сада, већ се понашамо као онај критичар цара који му је постављао питање: „А зашто сте царе ви тако лепи и паметни“?

Хоћемо ли ми, дакле, бити удружење које ће се заложити код надлежних за оно што сви и знамо и у души осећамо да треба, хоћемо ли ми то артикулисати или ћемо бити евет удружење у које смо ушли да би сачували ону страшну и феноменалну фотељу, па није важно под каквим условима? Уколико је одговор негативан мени ту није место.

*Текст је писан за говор а не за читање па тако и схватите његов стил.

Београд, 23.03.2012

Веселин Вуковић, директор ТШ „Нови Београд“